Iako danas ne postoje ajkule veličine Megalodona, on je ostavio neizbrisiv trag u istoriji živog sveta naše planete. Fascinantni fosilni ostaci ovog pra-giganta pružaju delimičan uvid u njegov život i ekosistem u kojem je živeo.
Sledi priča o najvećoj ajkuli ikada, koja je bila strah i trepet dubokih voda praistorije.
Nakon što su dinosaurusi i mnoga druga živa bića izumrla padom asteroida krajem razdoblja krede pre 65 miliona godina, na kopnu, a pogotovo u vodi nije bilo mnogo životinja grabljivica. Na kopnu su se razvijali sisari i postali veoma spretna grupa životinja, dok su se u morima životinje sporo razvijale i nisu bile velikih dimenzija.
Pre oko 50 miliona godina na prostorima današnjeg Pakistana pojavila se nova vrsta sisara, Pakicetus koji je zapravo prvi predak kitova i delfina. To je bio mali kopneni papkar (životinja koja na prstima ima papke kao svinja ili jelen), dužine oko 1 m i visine oko 40 cm. Pošto su njegovi fosili nađeni blizu vodenih površina, paleontolozi smatraju da se ova životinja hranila ribom i račićima iz vode.
Od Pakicetus-a, vremenom su se razvili ogromni kitovi kao što su Basilosaurus, Dorudon i Basiloterus koji su predstavljali strah i trepet u pra-morima. Pošto nisu imali prirodne neprijatelje bili su glavni lovci. Njihovi potomci su takođe bile ogromne životinje slične današnjim kitovima koji su živeli u toplim morima.
Pre 20 miliona godina klima je bila topla, što je bilo idealno za ribe, te su se razvile vrste ogromnih dimenzija, kao što je Megalodon, ajkula čije telo je dostizalo dužinu i preko 18 m. Megalodon je bio jedna od najvećih morskih životinja, hranio se ribama, kitovima i drugim morskim sisarima.
Krajem pliocena i početkom pleistocena zbog promene klime započinje ledeno doba, odnosno došlo je do pada temperature širom planete. Mnogi kitovi, su se prilagodili hladnijim vodama i otvorili put nastanku današnjih plavih kitova i kitova orki, dok se ogromna ajkula, Megalodon nije prilagodila, što je verovatno dovelo do izumiranja ove neverovatne životinje.
Nalazišta fosila
Fosili zuba ajkula su bili poznati još u pradavna vremena i u Evropi, kao i širom sveta. Mnoga plemena u Južnoj Americi su od zuba ajkule izrađivali vrhove strela, razno oružje i nakit.
Plinije stariji, rimski pisac (23. – 79. n.e.) je u svom delu Poznavanje prirode pisao o zubima Megalodona za koje se verovalo da su okamenjeni ostaci jezika prastarih ljudi koji su pali sa neba. U Evropi tokom srednjeg veka, verovalo se da zubi ajkule imaju lekovite moći, pa su se od njih pravili čajevi i razni drugi napici.
Fosili megalodona mogu se naći gotovo na svim kontinetima, izuzev Antarktika. Najbolje su očuvani primerci zuba, jer je skelet većim delom bio sačinjen od hrskavice koja se teško fosilizuje, odnosno vrlo brzo se razgradi za razliku od koštanog skeleta.
Fosil Megalodona je naučno opisao i imenovao švajcarski paleontolog, Luj Agasis 1835. godine. Latinski naziv za ovu vrstu je Otodus megalodon i obuhvata rod najvećih ajkula koje su ikada postojale. Do danas nije pronađen potpuni skelet, već samo fragmenti vilice, kičme i zubi. Izgled i ponašanje se samo može pretpostaviti zahvaljujući današnjim ajkulama, kao što je velika bela ajkula (Carcharodon carcharias) i bik ajkula (Carcharhinus leucas).
Izgled i ponašanje
Megalodon je živeo u razdoblju miocena pre 20 miliona godina u morima širom sveta kada je klima bila topla i vlažna. Na kopnu su rasle tropske šume, dok su se u morima razvijali koralni grebeni. Ovo je predstavljalo idealno mesto za ribe i morske sisare. U isto vreme su se razvile i prve foke koje su bile Megalodonov plen.
Megalodon se nalazio na vrhu lanca ishrane upravo zahvaljujući svojoj veličini i brzini. Dužina tela je iznosila neverovatnih 18-20 m, a telesna masa je procenjena na oko 60 tona. Čeljust, kada je bila otvorena mogla je da proguta celog čoveka. U ustima se nalazilo pet redova zuba koji su se svaki put obnavljali ukoliko bi neki zub ispao ili se oštetio. Ovaj lovac je bio duži i teži od Tiranosaurus Rex-a.
Smatra se da se prilikom lova, Megalodon služio oštrim čulima njuha i vida. Paleontolozi smatraju da je, slično kao i današnje ajkule, i megalodon imao razvijene receptore kojima je bio u stanju da oseti i najmanje pokrete i električne impulse drugih životinja. Iz fosilnih dokaza stručnjaci znaju da su omiljeni jelovnik ovih strašnih životinja činile morske kornjače, krupne ribe, morski sisari kao što su kitovi i delfini, pa i druge ajkule.
Dnevno je morao da pojede do 2 tone mesa kako bi mogao da preživi. Megalodon se za vreme lova oslanjao na snagu i brzinu. Dok čovek ima jačinu ugriza od 1.300 njutna (N), snaga ugriza Megalodona je bila oko 180.000 njutna (N), što ga je činilo životinjom sa najjačim ugrizom ikada.
Prosečan zub mu je dostizao dužinu od oko 18 cm, a neki su bili dugački i do 30 cm, što je bilo povoljno za drobljenje kostiju i za odgrizanje velikih komada mesa. Iako je bio najveći mesojed u miocenskim morima, Megalodon je imao konkurenciju, džinovsku ulješuru Lyviathan koja je takođe bila dugačka oko 20 m.
Megalodon je bio jedna od najvećih riba i definitivno najveća ajkula koja je ikada živela na Zemlji. Ženke su bile dva puta veće od mužjaka, dok su mlade Megalodon ajkule po rođenju bile dugačke oko 3 metra. Mladi su se rađali živi, a ne iz jajeta, i odmah su bili sposobni da plivaju.
Veruje se da je Megalodon mogao da živi i preko 100 godina. Nekada su paleontolozi smatrali da je Megalodon bio u srodstvu sa velikom belom ajkulom, ali današnja otkrića dokazuju da nije. Za razliku od današnjih ajkula, Megalodon je imao kraću, a veliku glavu i duža peraja.
Veliki zubi
Megalodon je imao veliku glavu koja je nosila ogromne čeljusti koje su bile načičkane sa pet redova zuba. U vilici se nalazilo ukupno 267 zuba od prosečno 20 cm dužine. Megalodon znači „veliki zub“ na starogrčkom jeziku. I zaista, ova životinja nije štedela zube.
Interesantno je da svaki put kada bi neki zub ispao prilikom lova ili zbog starosti životinje, uvek ga je zamenjivao novi, odnosno izrastao mu je novi zub. Tako je u toku života, Megalodon promenio više od 2 miliona zuba.
U toku evolucije zubi ajkule su se menjali, razvijali se i bili sve veći i jači, otporni na udarce i kidanje mesa, jer je u tim uslovima života, izdržljivost i snaga bila bitan faktor za opstanak. Zubi Megalodona su bili 3 do 5 puta veći od zuba današnje bele ajkule.
Pošto su imali ogroman apetit, neki paleontolozi smatraju da ni mladunčad Megalodona nisu bila sigurna od strane svojih srodnika, odnosno da je kanibalizam bio raširen među pripadnicima ove vrste. Fosilni ostaci samo potvrđuju ovu pretpostavku.
Medijska popularnost
Ostaci Megalodona su poznati još od davnina. Neke kulture su smatrale da su zubi megalodona ostaci zmajeva ili nekih čudovišta. U 17. veku njegovi zubi su se koristili kao amajlije koje donose sreću i zdravlje. U 18. veku, pa tako i danas, ovi fosili su glavna tema kolekcionara, jer svako ko strastveno voli fosile, želi da ima barem jedan Megalodonov zub u svojoj kolekciji.
U 20. veku se veoma popularizovala ideja da je nekada u morima živela ajkula veličine autobusa, pa je tako Megalodon bacio senku na dinosauruse i postao omiljena praistorijska „maskota“. Zubi Megalodona su državni fosili Severne Karoline.
Jedini problem za naučnike je to što potpuni fosil nikada nije pronađen, što otežava rekonstrukciju i predstavljanje izgleda ove praistorijske životinje.
Mnogi filmovi su snimljeni u kojima je Megalodon bio glavni antagonista. Najpoznatiji je film iz 2018. Meg.
Iako su u nekim filmovima preterali sa veličinom i snagom Megalodona, nesporno je da je imao ugriz tri puta jači od T-rexovog i da je mogao da proguta predmet veličine manjeg auta.
Megalodon je nestao sa lica Zemlje pre 2.5 miliona godina zbog klimatskih promena, ali interesovanje za ovo praistorijsko „čudovište”, koje je nekada bilo na vrhuncu lanca ishrane, i dalje raste. Na nama je da učinimo sve da današnje vrste ajkula temeljno proučimo, upoznamo i sačuvamo od istrebljenja jer one predstavljaju važan element ekosistema naše planete.
A U T O R T E K S T A
Silvester Pelhe
Nastavnik biologije i kolekcionar fosila i minerala
Šta se dešavalo stotinama miliona godina u prošlosti, kakve su životinje
živele, kako su se ponašale i čime su se hranile? Fosili su jedini svedoci
koje danas imamo prilike da izučavamo. Silvester, kao strastveni kolekcionar fosila čitaoca vodi kroz različite ere počev od nastanka naše planete Zemlje i živog sveta.
Da li ti se dopao ovaj članak? Pošalji ga prijateljima i podeli ga na društvenim mrežama.
