Amoniti, očaravajući fosili spiralno uvijenih školjki, predstavljaju prozor u drevna vremena kada su ovi misteriozni morski organizmi vladali okeanima. Ovi fascinantni fosili, koji su bili deo mezozojske ere, danas nam pružaju dragocene uvide u evoluciju i ekološke uslove prošlosti.
Pljosnate i zavijene ljušture morskih mekušaca nazavani amoniti ime su dobili po Amonu, egipatskom bogu sa glavom ovna i zavijenim rogovima.
U mekušce, zajedno s amonitima, pripadaju indijska lađica, hobotnica, lignja i sipa. Kao i kod lignje, amoniti su imali ručice (krakove) raspoređene oko čeljusti sličih kljunu. Živeli su u morima širom sveta.
Kretali su se na mlazni pogon – izbacivali su vodu kroz sifon i tako se odgurivali u suprotnom smeru. Amoniti su najbrojniji fosili iz mezozoika. Iako su bili najuspešnija grupa, nisu preživeli pad meteorita koji je istrebio dinosauruse.
Okamenjene ljušture amonita se mogu naći na svim kontinentima, pa čak i na Antarktiku. Najmanje ljušture su skromnih dimenzija, svega 10 mm, a najveće su dostizale veličinu i preko 3 m.
Grupu kojoj pripadaju amoniti, prvi put je opisao 1884. godine nemački paleontolg Karl Zittel. Fosine ljušture su poznate još od davnina mnogim narodima sveta. Još u praistoriji su se nosile kao nakit ili totem, dok su se u srednjem veku koristili kao amajlije i zaštita protiv uroka. Takođe, u srednjem veku se smatralo da su ljušture ovih glavonožaca pripadale okamenjenim zmijama koje potiču sa Nojeve barke.
U 18. i 19. veku su postali veoma popularni, pa su se u velikom broju kupovali kao kolekcionarski primerci jer su mnoge osobe želele da poseduju prastari fosil.
Koliko su zapravo stari amoniti?
Amoniti se u fosilnim zapisima prvi put pojavljuju pre 400 miliona godina. Nastali su od malenih glavonožaca koji su imali jednostavne ljušture. Predstavljali su uspešnu grupu životinja koja je vladala morima preko 300 miliona godina, od perioda silura pa sve do kraja krede kada su izumrli zajedno sa dinosaurusima.
Nažalost, mekani delovi tela kao što su glava i krakovi se nisu očuvali u fosilnom obliku, ali zahvaljujući današnjim vrstama mekušaca, naučnici mogu da pretpostave spoljašnju, a tako i unutrašnju anatomiju.
Pošto su većine ljuštura kalcijum-karbonatnog sastava, imaju mlečno belu boju i sadrže veliku količinu lesa ili kvarca koji potiče od procesa fosilizacije, a neki primerci imaju predivnu boju duge koja podseća na prelamanje svetla koje se može videti kod labradorita.
Ovaj sjaj potiče od amolita, minerala organskog porekla koji se stvara pod posebnim uslovima fosilizacije i mineralizacije. Ljušture amonita u svom sastavu sadrže aragonit.
U savremenoj paleontološkoj zajednici amoniti su veoma dobro proučeni zahvaljujući rasprostranjenosti fosila. Neki fosili su nađeni čak i na vrhovima Alpa na visinama preko 4000 m! Ostaci ovih mekušaca su nađeni i na teritoriji Srbije, tačnije u južnim delovima.
Izgled i ponašanje
Amoniti se vrlo lako mogu prepoznati po njihovim spoljašnjim ljušturama koje su imale ulogu u zaštiti i plivanju, odnosno pomagale su životinji prilikom izronjavanja ili plutanja u vodi.
Ljuštura je za vreme života amonita bila veoma lagana, tako da su primerci ljušture u prečniku preko 50 cm jedva imali 3 kg kao živi primerci. Danas fosili ljuštura su veoma teški zbog procesa mineralizacije i zbog toga što su okamenjeni.
Ljušture su bile labavo smotane u zavojnice i podsećaju na umotani burek. Ljušture su se spajale na tri načina. Samo telo životinje, ne uzimajući u obzir ljušturu je bilo vrlo male dimenzije. Životinja se nalazila u ljušturi koja je podeljena na brojne gasne komore.
Prva unutrašnja komora je najstarija. Kako je životinja rasla stvarala je novu komoru u koju je prelazila i rastom je postepeno prelazila iz stare komore u novu. Ovaj postupak se neprestano ponavljao tokom života jer inače životinja ne bi mogla da stane u prethodnu komoru već bi se zaglavila.
Svaka „prazna“ komora u kojoj je nekada boravila životinja je bila ispunjena vazduhom koji je omogućavao životinji da pluta u vodi i da ne potone. Ukoliko je životinja želela da ispliva u pliće vode ili bliže površini samo je trebalo da uvuče vazduh u sifon, a da ode u dublje vode samo je trebalo da izbaci vazduh kroz navedeni organ.
Unutrašnja anatomija amonita:
- usni otvor (kljun)
- želudac
- analni organ
- škrge
- organ za filtriranje
- organ za razmnožavanje
- sifon
- krakovi
- levak
- oko
- ljuštura
- septe
- komora
Sifon je organ cevastog oblika koji se pružao kroz celu ljušturu i izlazi spolja ispod glave kako bi imao kontakt sa spoljašnjom sredinom gde je razmenjivao gasove i izbacivao vodu iz ljušture. Izbacivanjem vode iz sifona, amonit je mogao takođe da reguliše brzinu kretanja pod vodom i vrlo brzo je mogao da pobegne od grabljivica.
Sifon nije služio za disanje, nego je prolazio kroz svaku komoru gde je donosio ili odnosio vazduh. Za disanje je imao škrge slično kao kod nautilusa.
Među istim vrstama postojale su drastične razlike u veličini što je navelo paleontologe da veruju da je postojao polni dimorfizam, odnosno razlika među polovima.
Mnogi paleontolozi su predložili da su veće ljušture pripadale ženkama, a manje mužjacima. Moguće je da su prilikom razmnožavanja mužjaci i ženke, kako to danas rade širom sveta u svim morima današnje vrste glavonožaca, izvodili „svadbeni ples“. Mnogi amoniti su bili viviparni, odnosno ženke su polagale jaja iz kojih su izlazile larve sa razvijenom ljušturom.
Smatra se da su imali dobar vid koji je pomagao u lovu, pošto su svi amoniti bili lovci – hranili su se malenim beskičmenjacima i ribama, a moguće i drugim amonitima, ili su možda bili lešinari i jeli ostatke uginulih životinja.
Hranu su prinosili ustima pomoću krakova, a usta su bila maleni oštar kljun slično kljunu hobotnice.
Smatra se da su neki amoniti lovili u jatima, kao što danas radi Humboltova lignja (Dosidicus gigas) ili su se kretali pojedinačno i lovili planktone, kao što rade današnje vrste jedrilac (Argonauta argo) i spirula (Spyrula spirula).
U svakom razdoblju su amoniti imali drugačije neprijatelje. Najveći neprijatelj u razdoblju jure je bio poznata morska neman Mosasaurus, koji je dostizao dužinu preko 18 m.
Amoniti su igrali veoma važnu ekološku ulogu jer su predstavljali hranu mnogim morskim mesojedima i svaštojedima, a ljušture uginulih životinja su se taložile na dnu mora tako da danas predstavljaju indeks fosile, odnosno fosile pomoću kojih se mogu utvrditi vremenska razdoblja.
Pretpostavlja se da su amoniti mogli da žive otprilike 20 godina, dok su krupnije vrste mogle da žive i preko 100 godina. Amoniti su izumrli pre 65 miliona godina kada je Zemlju udario asteroid, tada je nestalo preko 75 % živog sveta. Pošto su imali značajnu prirodnu ulogu, trebalo je da prođe 30 miliona godina dok se morski živi svet nije oporavio nakon njihovog nestanka.
Potomci amonita kao što je nautilus i argonaut su omogućili evoluciju nove morske zveri – foke.
Medijska popularnost
U knjizi Zoologija iz 1965. Dr Milutina Radovanovića, piše da skoro ništa ne znamo o unutrašnjoj građi amonita. Sve se to promenilo u 2021. godini kada su upotrebom nove tehnologije koja koristi X-zrake postali vidljivi i mekani delovi tela za koje se pre moglo samo pretpostavljati kakvi su bili.
Zahvaljujući ovoj tehnici, naučnici su utvrdili da su se amoniti razmnožavali polno, da su se branili prskanjem mastila kao što to danas rade hobotnice i da su se hranili mesom ili filtriranjem i da su 10 krakova od kojih su dva bila duža od ostalih i na njima su imali male oštre kukice za hvatanje.
Najpoznatiji fosili među kolekcionarima su Clymenia i Goniatites. Ovi mekušci su naročito u mezozojskim morima bili najvažniji i najčešći životinjski predstavnici među beskičmenjacima, od kojih je do sada poznato preko 6.000 fosilnih vrsta. Po svom spoljašnjem izgledu, amoniti neverovatno podsećaju na nautilusa (indijska lađica).
Amoniti su česta tema u mnogim dokumentarcima o praistorijskim životinjama. Takođe se mogu naći i u svim udžbenicima biologije i enciklopedijama kao jedna grupa glavnih fosila. Amoniti se i danas koriste u religijske svrhe u Kini i Indiji.
Plinije stariji, rimski pisac, je pisao o njima kako su u drevnom Egiptu poštovani zbog naročite sličnosti sa rogovima ovna, poput onih koje je imao bog Amon, i nazivao ih je ammonis cornua što u prevodu znači „rogovi Amona“. Svoju popularnost su stekli tokom 18. veka kada su se vršila mnoga iskopavanja fosila u Evropi i širom sveta. Već tada su se prodavali kao kolekcionarski primerci.
Danas se koriste kao nakit ili kao ukras, ali mogu se videti i u svim prirodnjačkim muzejima. Ljušture se mogu kupiti kao cele ili presečene na pola kako bi se videla unutrašnjost. Kod presečenih primeraka se jasno mogu videti gasne komore koje su sada ispunjene raznim mineralima, uglavnom piritom, aragonitom, kalcitom i kvarcom.
Kada odete u neku biblioteku ili tržni centar čiji je pod popločan starim sedimentnim stenama, pogledajte pažljivo, možda baš tu uočite fosil amonita.
A U T O R T E K S T A
Silvester Pelhe
Nastavnik biologije i kolekcionar fosila i minerala
Šta se dešavalo stotinama miliona godina u prošlosti, kakve su životinje
živele, kako su se ponašale i čime su se hranile? Fosili su jedini svedoci
koje danas imamo prilike da izučavamo. Silvester, kao strastveni kolekcionar fosila čitaoca vodi kroz različite ere počev od nastanka naše planete Zemlje i živog sveta.
Da li ti se dopao ovaj članak? Pošalji ga prijateljima i podeli ga na društvenim mrežama.
